Ко је домаћин
Домаћина не чини кућа. Чини га оно што остаје кад њега више нема.
Прави домаћин сади орах у чију хладовину никад неће сести.
Реч старија од свих нас
Има речи које истроше значење. Домаћин није једна од њих. У корену јој је дом — једна од најстаријих речи које човек уопште изговара, изведена из прастарог корена који значи „градити“. Већ ту стоји прва истина: дом није место где се затекнеш, него оно што је сазидано — трудом, редом, временом.
Из истог корена други језици извели су речи за власт: грчко деспот, латинско доминус. Наш језик је на истом месту сачувао другу реч — домаћин. И она никад није отишла ка „ономе који влада“, него је остала „онај који се стара“. Тамо где су други чули заповест, ми смо чули одговорност.
Господар који служи
Вековима се код нас живело у великој породици, под једним кровом. На челу је стајао домаћин — и ево шта о њему каже етнологија, а не легенда: није биран по годинама ни по јачини, него по поштењу и способности. Представљао је кућу, делио посао, чувао имовину. Реч му је била последња.
Али — и ово руши сваку охолост — власт му није била доживотна. Ако би се одао пићу, коцки или немару, кућа је имала право да га смени. Домаћинство код нас никад није било престо. Било је служба на провери — траје тачно онолико колико и брига.
По чему се домаћин познаје
Не по имовини. Прва мера је образ — част која се види. Кућа може да изгори па да се опет сазида; образ не. Зато је домаћинов најјачи посед одувек била дата реч: није тражила ни папир ни сведока, јер је иза ње стајао образ.
Другу меру народ је изрекао чистије него иједан речник. Марко Миљанов: „Јунаштво је бранити себе од другога, а чојство — бранити другога од себе.“ Јунак брани себе. Домаћин брани друге — и, кад затреба, чак од себе самог: од своје удобности, своје лењости, свог немара. Онај ко дигне дим у туђе двориште јер је тако лакше — брани своју удобност на туђа плућа. То није домаћински.
Домаћин и домаћица
Реч је у језику мушка, али домаћинство никад није било само мушки посао. О огњишту, башти, деци и реду у кући често се стара домаћица — и она је домаћин у пуном смислу. Кад кажемо домаћин, мислимо на домаћинску кућу — а у њој су мушкарац и жена равноправни.
Зашто онда „Браво домаћине!“
Јер је та реч претешка да би се трошила узалуд — и управо зато боли кад се окрене наопако. Кад неко запали ђубре поред дечјег игралишта, проспе отров низ ветар или пусти септичку у поток, „Браво домаћине!“ забоде баш зато што свако у себи зна: то није домаћински. То је супротно од свега што реч значи. Иронија ту није спрдња с речју — она је њена одбрана.
А иза ироније стоји отворена рука. Јер прави домаћин не трује воду из које ће му унук пити. И не чека државу, комшију ни „њих“ да крену први — не зато што је он једини крив, него зато што су његово двориште, његова прскалица и његова река једино што је заиста у његовим рукама.
Позив
Домаћином се не рађа до краја — домаћин се постаје, сваки дан изнова, једним по једним поштеним избором. Питање није да ли си добар човек. Питање је сасвим конкретно: шта остаје иза тебе вечерас? Дим у туђој дечјој соби — или угашена пећ? Отров у унуковом бунару — или рука која је почупала коров?
Изабери једну ствар. Само једну, за почетак. Толико већ ради прави домаћин.